У готово свакој влажној, сеновитој шуми можемо да нађемо мале биљке које образују зелен покривач на површини земље. То су углавном маховине.
За разлику од грашка или пасуља, маховине немају ни корен ни цвет. Уместо тога имају кончиће, који расту по површини земље и у њој. Они упијају воду и минерале из земље. Маховине немају ни систем за спровођење воде, као друге веће биљке, те се оне најчешће могу наћи само тамо где има влаге. Зато маховина обично расте на оној страни дрвећа која добија мало или нимало Сунчеве светлости. Неке маховине расту на влажним стенама. Кад се стена осуши, осуши се и маховина, али не угине. Она поново оживи и развије се кад се поново појави влага.
Маховине има неколико стотина врста. Најлакше се распознаје бјелица, која образује светло-зелено бусење на влажном земљишту. Власак спада у највеће врсте, а име је добио по томе што има мале маљаве поклопчиће на врховима.
Тресетница је врло светле сивозелене боје и расте на мочварном земљишту. Налази се и на обалама језера, у барама и малим језерима, где може да је буде толико да направи праву мочвару. Лишће јој има крупне ћелије у облику бурета, и оне помажу упијање и нагомилавање воде. Због тога ову маховину употребљавају цвећари да би им биљке остале влажне.
Због способности да упија течност, тресетница је коришћена почетком првог светског рата за превијање рана. Она представља изврстан под за акваријуме са даждевњацима и жабама. Тресет се састоји од делимично распаднуте маховине и друге вегетације. Кад се осуши, употребљава се у многим земљама као огрев.
„Шпанска маховина“ је биљка која има цветове, и, у ствари, није маховина.