И у библији се може прочитати о најездама скакаваца и пустоши коју остављају за собом. Такве најезде су у то време сматрали божјом казном, баш као и поплаве, суше или кугу.
Међутим, најезде скакаваца јављају се и у многим другим деловима света. Тако је, на пример, позната велика најезда скакаваца од 1874. до 1876. године, када су западни крајеви Сједињених Америчких Држава претрпели огромне штете.
Многи научници су се бавили проучавањем појаве најезде скакаваца, који су надолазили у ројевима и извесно време прекривали неке пределе, а потом брзо нестајали да би се опет вратили.
По свој прилици извесне врсте скакаваца који доносе пустош доживљују две фазе, или два различита периода у једној сезони. Те две фазе су њихов појединачни живот и њихов заједнички, друштвени живот, живот у групама. У свакој од ових двеју фаза скакавци се понашају крајње различито. А та различитост се највише испољава у погледу боја тих животиња, њиховог облика, њихове грађе и коначно у њиховом понашању.
Када се налазе у фази појединачног, усамљеног начина живота, ти скакавци се не удружују и понашање им карактерише изразита лењост. Тада њихова боја одговара боји средине у којој живе. Када се пак налазе у фази групног, друштвеног живота, они су редовно црне и жуте боје, имају јако развијен нагон и смисао за друшгвени живот у великим заједницама, живахни су и немирни, па чак добију и повишену температуру тела. Поред наведених, постоји читав низ и других разлика, готово до крајњих супротности. Осамљена фаза живота је ипак нормалан начин живота једног скакавца.
Ако се деси, из нама још увек непознатих разлога, да су скакавци у фази појединачног начина живота присиљени да се удружују, онда се рађају јединке склоне друштвеном или групном начину живота. Такви скакавци су обавезно немирни и раздражљиви, почињу одмах да тумарају, али им се други придружују, стварају се читави ројеви и убрзо су небројени милиони ових инсеката спремни да у најезди прекрију читаве пределе, и тако начине праву пустош на многим културама.
