У време када је Колумбо пловио морима и океанима кружиле су приче о дугоруким морским чудовиштима која су изненада израњала на саму површину воде и потапала бродове, а морнаре одвлачила у дубине океана. Те приче су чиста измишљотина. Никада нису постојала таква чудовишта, већ су приче ширили морнари који су за време дугих пловидби морали виђати и џиновске октоподе или хоботнице као и џиновске лигње.
Обе поменуте животиње припадају мекушцима и то класи „главоножаца“. Име су добиле због тога што им се стопало рачва у дугачке пипке налик на руке, који им расту око главе.
Прави представник лигања има дугачко и витко тело које се завршава троугластим перајем, краћу, четвртасту главу са јако развијеним очним јабучицама, и десет ручица или пипака. На самом крају тих пинака поређани су у правилном реду усисни отвори или пијавке, појачани отпорним рожастим прстеновима. Два пипка су обавезно много дужа и много еластичнија од свих осталих. Пијавке или усисни отвори на самим крајевима представљају неку врсту „руке“ овога створења.
Два најдужа пипка служе за хватање плена. Преосталих осам пипака служе за пренос хране до усног отвора, или да придрже плен док га лигња не изгрицка својом рожастом вилицом, смештеном око усног отвора у самој средини круга из кога израстају пипци.
Дубоко под плаштом, или кожом, налази се кречњаста израслина која веома личи на љуштуру. Та израслина је заменила праву љуштуру, чврст оклоп који је лигањ вероватно некада имао. Постоји иначе већи број разних врста лигања, од којих једна врста, такозвани џиновски лигањ, представља свакако највећег бескичмењака на нашој планети. Неки примерци овог џиновског лигња, који су пронађени у северном Атлантику, имали су дужину од 16 m, укључујући и пипке. Друга врста лигања, која такође спада у групу џинова, мери обично око 2,5 m.