Мекши делови биљних тела се углавном састоје од целулозе. Биљке су савитљиве захваљујући
целулози.
Готово све зелене биљке производе потребну целулозу. Она се састоји од истих хемијских елемената као и шећер, то јест, од угљеника, водоника и кисеоника. Те материје се налазе у води и ваздуху. Шећер, који се ствара у лишћу, раствара се у биљном соку и натапа читаво тело биљке. Већи део одлази у оне делове биљке у којима се врши процес растења или зарастања, а део овог шећера се претвара у целулозу. Биљка је користи за стварање зидова нових ћелија.
Целулоза спада у оне природне производе које човек не може хемијски да створи у лабораторији. Али, наравно, он је користи на много начина. Целулоза се добија из биљака чак и кад биљка угине, а сва влага из биљке испари. На пример, сирови памук спада у најчистије облике целулозе у природи, а човек од памучних влакана прави тканине.
Целулоза сачињава добар део неких биљака које служе за исхрану, као што су зелена салата, целер, мекиње. Човек не може да свари целулозу, али она му корисно служи у исхрани. Козе и камиле, као и друге животиње које у желуцу имају извесне бактерије, могу да сваре целулозу помоћу ових бактерија. Целулоза је драгоцена сировина од које човек прави врло много занимљивих и корисних производа. Памук, који садржи 99,8 процената целулозе, веровагно је најистакнутији пример за то шта све човек може да направи с целулозним влакнима. Када се памук натопи мешавином азотне и сумпорне киселине, добија се експлозив „памучни барут“.
Од целулозе се хемијским путем може добити известан број других производа, на пример: основа за фотографске филмове, замена за лакове, влакна за тканине као што је вештачка свила, целофан и разне друге пластичне материјале. Целулоза се употребљава и у производњи хартије.