Одмах да кажемо да постоје разне пустиње. Једне, оне нама познате, то су пустиње оголелих стена или растреситог песка, које Сунце непрестано загрева. Друге, пак, као што је пустиња Гоби, представљају право царство хладних и љутих зима. Отуда су пустиње у суштини они предели на Земљи где се могу одржати искључиво специјални облици живота, прилагођени посебним условима који владају у појединим пустињама.
Кактуси су, на пример, добро познате пустињске биљке. Имају дебеле и меснате петељке, а немају правог лишћа. А пустињски коров, који има лишће, нема ниједног већег листа. То малено лишће или биљка без икаквог листа или лиснате површине спречава велико испаравање воде из саме биљке.
Многе пустињске биљке препуне су трнова, бодљи, и имају непријатан мирис или укус. Због тога животиње избегавају да их једу, па се једино тако те биљке и могу одржати. Све пустињско биље замире у време суше или хладноће, или расејава семе које може да преживи такве периоде.
Али чим наступи период растења, семе клија и биљка невероватно брзо израста и процвета, и почне одмах да расејава семе. И, већ после неколико недеља или месеци, све биље је потпуно спремно да дочека дугачак период мртвила или летаргије биљака.
И животиње се морају привикавати да остану дуже без воде, или да преваљују огромне раздаљине како би пронашле мало воде у пустињским удубљењима. Тако је, на пример, камила изванредно прилагођена животу у пустињама. Стопала су јој опремљена неком врстом јастучића, те се лако креће по песку; има стомак који је прави резервоар за воду; грба од масти служи јој као резервни извор снаге; ноздрве може затворити да спречи продирање песка у њих за време пустињских олуја.
Многе мање пустињске животиње немају уопште потребе да пију воду. Течности потребне њиховом организму узимају из језгра биљака којима се хране, или током ноћи лижу росу са влажних листова или камења.