Када је човек наумио да полети, морао је најпре да створи машину за летење. Ако посматрате птицу, одмах уочавате да ју је природа обдарила свим што је потребно како би од ње створила савршеног летача.
Пре свега, птице имају крила. Основна пера на крилима птице, пера која јој служе за лет, причвршћена су за зглоб „ручне“ кости чврстим ткивом, отпорним и еластичним. Остала пера, која служе као ослонац основним перима, везана су на исти начин са горњим делом кости ручног зглоба.
Свако перо располаже сопственим мишићима, те птица, кад лети, може да управља сваким појединачним пером. Да би летела, птица маше крилима, диже их и спушта. Кад их дигне, сва основна пера, а и понека од оних која подржавају основна пера, доводе се у погодан угао да би нападном ивицом лакше пресекла ваздух. У том положају крила, ваздух лако пролази између основних пера. Када су крила спуштена, сва основна пера су окренута пљоснатом страном надоле, те ваздух између њих не пролази. На тај начин птице могу да лете, и да се са земље вину у ваздушне висине!
И само птичје тело мора да буде лако, али чврсто и снажно. Зато су све веће кости у птица шупље и често повезане са ваздушним кесицама. Цела грудна кост са снажним мишићима некако се стопила са перјем, како би пружила што бољи ослонац замаху птичјих крила.
Птичја глава, реп, крила и ноге су невероватно лаки. Кости саме лобање су веома танане. Већ знамо да птице немају зубе и вилице које би се састојале из тешких костију и подоста мишића — уместо свега тога имају издубљен и шупљикав кљун.
Снажни сплетови мишића који покрећу крила повезани су са основом грудне кости, и то веома близу средишта тела, како би птице лакше савладавале силу теже. Чак и то што су птице топлокрвне животиње помаже им у летењу, јер је познато да су хладнокрвне животиње током зиме веома неактивне.
Сада и сами видите да је мајка природа учинила све што је потребно како би помогла птицама да лете!