Да ли вам се десило да некоме испричате шалу и приметите да се он није насмејао? И, уопште, јесте ли запазили да се неки људи никада не смеју а други, напротив, да се стално осмехују или смеју.
Наш смех није израз неког механичког процеса у нашем телу, него израз наших осећања: чисте радости, ведрине, раздраганости.
Ипак, постоји један „механички“ узрок смеха: то је голицање. Али оно је само рефлексна радња једног дела тела и нема ничег заједничког са оном врстом смеха у коме уживамо.
Када се смејемо, ми спонтано изражавамо извесна осећања која су изазвана оним што видимо, замишљамо, чега се сећамо или о чему мислимо. Нешто мора да нас натера на смех. Зашто? Ово питање заиста изискује одговор психолога — оних који изучавају људско понашање. Они су до сада дали разна тумачења, али ниједно није потпуно.
Смех нарочито долази до изражаја у друштву. Ако сами пратите телевизијски програм и гледате нешто смешно, можда се нећете гласно смејати. Али ако тај програм посматрате у друштву, по свој прилици ћете се смејати наглас. Или, узмите други пример: ако нека група људи седи, прича анегдоте и шале и смеје се, ви се вероватно нећете смејати наглас ако сте изван друштва (негде по страни), иако сте чули о чему је реч.
Свима нам је углавном познато због чега се обично смејемо: ако је неко неспретан, ако нешто испусти, оклизне се или падне. У таквим случајевима и у том тренутку осећамо се надмоћни. То ствара задовољство и своја осећања изражавамо смехом. Уопште, смех се разликује, јер зависи од онога што га проузрокује. Смех може бити чак и презрив. Према томе, смех је израз наших осећања и нека врста нашег реаговања на неке појаве.