Знате ли да је у старом Риму обичан човек могао да очекује да ће живети највише 23 године? Пре отприлике сто година просечан људски век износио је 40 година.
Већина људи би желела да живи веома дуго; нико не жели да остари. Али старење је процес који почиње од самог рођења и наставља се у току целог живота.
Када неко улази у све дубљу старост, све радње и животни процеси организма се успоравају. Човек губи део своје снаге и његова чула губе оштрину. Обично долази и до смањења телесне тежине и висине. Заједно са овим може да дође до слабљења вида, делимичне глувоће, седе косе и до опуштености и мање гипкости коже.
He старе сви људи подједнаком брзином, али се неке промене које долазе са годинама не могу избећи, зато што се оне догађају у ткивима тела и у свим његовим органима. На пример, ћелије бубрега, јетре, гуштераче и слезине почињу постепено да пропадају, зато што крвни судови старе и не врше довољно снабдевање крвљу и храном, као некада. Штитна и друге жлезде исто тако пропадају.
Целокупни систем за крвоток у организму почиње да се мења са годинама и не функционише онако активно као некада. Због ових промена ми чак и не дишемо на исти начин. Очи, уши, кости, зглобови, крв, кожа, нокти и зуби, све то почиње да се дегенерише или да пропада. To је разлог што старији свет често мора да промени свој начин живота и исхране.
Ове промене су биолошке и не могу се спречити, једноставно зато што остарела ткива и органи не могу више да раде пуном снагом. Старосне промене нису свуда једнаке. Човек од шездесет година може да има нека ткива и органе као човек од осамдесет година, док му други органи могу бити очувани као код човека од четрдесет, тридесет па чак и двадесет година.