Ако ожеднимо а немамо могућности да нешто попијемо, осетићемо тако велику жеђ да ћемо све друго заборавити. Сви смо ми понекад били жедни, али можемо ли и замислити како се осећа неко ко данима није пио воде? Ако човек не уноси у организам никакву течност три недеље, он је осуђен на смрт.
Једноставно, нашем телу је потребно да допуњује своје залихе течности, иако 50 до 60 процената његове тежине чини вода! У ствари, просечна одрасла особа губи у току дана око 700 g воде знојењем и излучује око 1,3 l кроз отпадне материје. С друге стране, без обзира на то да ли пијемо или не, ми уносимо воду. Варењем хране организам добија скоро 350 g течности дневно. Али тај процес губљења и узимања течнсоти није довољан за стално одржавање воде у оној количини која је неопходна нашем телу. Жеђ је знак који опомиње да је телу потребно више воде.
Многи верују да жеђ настаје услед сувих усана или сушења грла, али то није тачно. До ове појаве долази из разних разлога, као што су нервоза, напоран рад или, једноставно, успорено лучење пљувачних жлезда. Њихов рад може да се појача (на пример, узимањем лимуновог сока), али то неће утицати на жеђ. Другим речима, рад пљувачних жлезда може да буде нормалан, желудац, крвоток и мокраћна бешика могу да буду пуни воде, а да ипак осећамо жеђ. Тако неко може да попије неколико чашица ракије и да још увек буде жедан, ако је између чашица јео слани кикирики.
Разлози ових појава леже у томе што промена количине соли у нашој крви изазива жеђ. У крви постоје одређене нормалне количине воде и соли. Ако се тај однос промени у корист соли, настаје осећај жеђи.
У мозгу постоји центар за жеђ који реагује на одређену количину соли у крви. Ако се та количина измени, центар реагује на тај начин што шаље поруке задњем зиду ждрела. Одатле оне одлазе у мозак и услед тих комбинованих осећаја настаје жеђ.