Човечје око је слично фотографском апарату: оно има један прилагодљив отвор који пропушта светлост — зеницу, затим сочиво које прелама светлосне зраке да би се створила слика, и осетљиву опну — мрежњачу на којој се образује слика.
У оку се налази око 130.000.000 ћелија осетљивих на светлост. Када светлост падне на једну такву ћелију, у њој долази до брзе хемијске промене, која изазива надражај у живчаном влакну. Надражај је порука која путује кроз очни живац до центра за вид у мозгу.
По облику, око је слично лопти, али са благим испупчењем на предњој страни.
Очна јабучица је обавијена чврстом опном која се зове беоњача. То је најбељи део ока. Предњи испупчени део очне јабучице је провидан и назива се рожњача. Иза ње су дужица и зеница. Простор између рожњаче и дужице испуњен је бистром, сланом течношћу — очном водицом. Зеница изгледа црна јер је отворена ка тамном, унутрашњем делу ока. Около зенице налази се дужица, налик на прстен плаве, зелене или смеђе боје. Њена величина се мења: при јакој светлости мајушни мишићи шире дужицу тако да се смањује отвор зенице и мања количина светлости улази у око; при слабој светлости дужица се сужава, а зеница се шири да би пропустила што више светлости. Светлост пролази кроз зеницу до сочива. Сочиво је одмах иза зенице, и мења свој облик: ако нешто посматрате из близине, сочиво је дебље, а када посматрате удаљене предмете, оно је тање. Преломљени светлосни зраци после сочива, уместо на филм, као у фотографском апарату, у оку падају на мрежњачу сачињену од ћелија осетљивих на светлост.