Ухо је један од најтананијих органа нашег тела. У једном тренутку оно ухвати тихо куцање часовника, а следећег региструје страховиту експлозију. Међутим, није само ухо довољно да бисмо нешто чули. Тај процес почиње звуком. Ваздушни таласи које називамо звучни таласи допиру до бубне опне. Мада те таласе не видимо нити осећамо, ухо је тако префињено да хвата и шаље мозгу и најфинија треперења. Тек када тамо доспеју, одиста чујемо звук.
Ухо се састоји из три основна дела: спољашњег, средњег и унутрашњег уха. Неке животиње су у стању да окрену спољашње ухо у правцу звука да би боље чуле.
Спољашње ухо се састоји од ушне шкољке и спољашњег слушног канала. Када звучни таласи уђу у шкољку, они даље путују кроз канал. На крају канала налази се танка бубна опна која раздваја спољашње ухо од средњег. Од шупљине средњег уха полази кратка цев — Еустахијева труба. Она води ка ждрелу и кроз њу улази доста ваздуха из ждрела. Тај ваздух уједначава притисак проузрокован треперењима на бубној опни, јер би иначе ова нежна мембрана прсла под дејством снажнијих звучних таласа.
Одмах иза бубне опне, у средњем уху налазе се три мале слушне кошчице: чекић, наковањ и узенгија. Оне додирују и бубну опну и унутрашње ухо.
Када звучни таласи допру до бубне опне и проузрокују треперење, ове кошчице почињу да трепере и да преносе то треперење на течност у унутрашњем уху. Оно је смештено у шупљинама слепоочне кости. Ту је пуж, шупљина која припада чулу слуха, а ту су још кесица, мешиница и три полукружна каналића који припадају чулу равнотеже.
Фине ћелије смештене у пужу преносе звук до живаца, који га шаљу мозгу. Мозак „препознаје“ звук и ми тада чујемо.
Три полукружна каналића испуњена су течношћу. У њима се налази центар за равнотежу. Ако се тај центар поремети, губи се осећај за равнотежу и ход у правој линији.