Свако ко држи канаринца или папагаја вероватно зна шта је то „сипина кост“. Она се даје канаринцима и другим птицама које се чувају у кавезима како би кљуцањем ојачале своје кљунове.
Сем овога што смо изнели, већини људи је потпуно непознато ишта што је у вези са сипом. Пре свега, сипа није риба, већ мекушац. Припада колу мекушаца, класи „главоножаца“, што значи „животиња са ногама усађеним у главу“. А то име је дато због положаја ручица, стопала или пипака израслих око уста. Већ знамо да октопод припада овој класи мекушаца.
Сипа је животиња прилично вредна пажње. Лако и тихо плива секући воду покретима низа својих пераја која су усађена у њено тело штитастог облика. Понекад у самом кретању испружи први пар својих пипака, или ручица. А када се нађе у близини плена, на раздаљини са које може да дејствује, сипа изненада и брзо избаци та своја два пара дугачких ручица из кесица које се налазе на њеној широкој глави одмах иза испупчених и буљавих очију.
Своју жртву чврсто хвата пијавкама које су на крајевима ових ручица и приноси је надохват преостала четири краћа пара пипака, такође оп-ремљених пијавкама и поређаних око њене главе. Сипа има кљун налик на папагајев; ако је њен плен нека шкољка, или друга животиња тврђих љуштура, сипа то једноставно разбије својим снажним кљуном.
Ако сипа одлучи да побегне непријатељу, она то чини изненада и брзо се одбацује унатраг, и то тако што кроз једну цев, коју иначе зовемо „сифон“ или левак, избацује снажан млаз воде. Понекад, кад зажели да непријатеља обесхрабри и ослободи се гоњења, једноставно замути воду облаком мастиљаве течности познате у свету као „сепија“.
Ту мастиљаву боју, сепију, употребљавају људи; богата је мрким пигментима. Сипино месо може се јести осушено, а „сипина кост“, која је у суштини очврсла љуштура испод сипине коже, може да послужи и за прављење праха који се ставља у пасте за прање зуба.