Често се дешава да гледамо неку биљку и дивимо се њеном „цвету“, а да, у ствари, то уопште није цвет! Ако под цветом подразумевамо нешто што је обојено јарким бојама а расте на биљци, можемо лако да погрешимо. На пример, латице свибиног „цвета“, који се развија у пролеће, уопште нису латице. Цветови америчке поинсетије су пример обојеног лишћа које личи на цветове.
Међутим, чуперци на врховима трава су, у ствари, цветови! Незрео клип кукуруза је цвет. Ботаничари кажу да је цвет група делова чији је задатак да произведе полен или семе, или и једно и друго. Цветове имају само биљке које стварају семе. И само они делови биљке који су у блиској вези са образовањем семена могу се сматрати деловима цвета.
Одакле цвету мирис?
Цвет мирише кад се извесна етерна уља налазе у латицама цвета. Ова уља производи биљка приликом развијања. Етерна уља су врло сложена. Под извесним условима се разлажу и образују етерична уља, која лако испаравају. Кад се то деси, ми удишемо мирис ових уља.
Посебан тип мириса неког цвета зависи од хемијских састојака тог етеричног уља, а разне комбинације дају различите мирисе. Слична уља се, осим у цветовима, налазе и у лишћу, кори, корену, плоду и семену. На пример, наранџе и лимуни их имају у плоду, бадеми у семену, цимет у кори, и тако даље.
Одакле цвету боја?
Цвеће је црвено, плаво, пурпурно или љубичасто зато што садржи „антоцијанин“, бојену материју растворену у соку цветних ћелија. Друге боје, као жута, наранџаста и зелена, постају од других бојених материја или пигмената. Ове материје обухватају хлорофил, каротин, итд. Између њих нема хемијске везе.
Тако боје цветова приписујемо пигментима званим „антоцијанини“ и другим пигментима званим „пластиди“. Једна група пигмената боји једним низом боја, а друга другим.