Нико није у стању да објасни способност мозга да памти и да користи стечена знања и искуства, мада прилично знамо о разним врстама памћења и методама који нам помажу да памтимо.
Меморија или памћење је способност да се задржи у сећању оно што смо научили или доживели. Све што се доживи оставља траг у мозгу. Тај траг постепено бледи уколико га не подстакне неко слично или поновљено искуство, или ако га ми сами не обновимо.
Постоји неколико начина памћења. Један од њих је сећање. Ако вас неколико дана после неке забаве упитају за имена лица која су била присутна, покушаћете да се сетите њихових имена или ликова. Ако вас неко упита да ли је Саша био на тој забави може вам се десити да га препознате по имену као особу која је заиста била на забави.
У ствари, теже је сетити се него препознати. Ако вас учитељ упита да ли се сећате о чему се говорило на часу из истог предмета претходне седмице, биће вам теже да се сетите обрађиване теме, него да је поменуо тему и упитао вас да ли је о њој већ било говора.
Трећи начин памћења је помоћу слика. На пример, неко лакше памти догађаје из претходне године захваљујући створеној слици предмета који је видео или визуелној представи. То зовемо визуелно памћење. Исто тако, неко лакше памти песму коју је чуо, него песму коју је прочитао. То називамо аудитивним памћењем.
Осим тога, могуће је памтити и помоћу асоцијација. Када нешто доживљавате, обично уз то доживљавате још нешто и то истовремено, или непосредно пре, односно после првог доживљаја. Таква искуства се повезују или асоцирају, и када памтите или препознајете један такав доживљај, обично ћете се сетити и оног што га је пратило.