Свако воли пријатне мирисе — мирис цвећа, или мирис колача који се пече. Али неугодан мирис може да буде веома непријатан. Чудно је, али количина мириса, и када су пријатни и када су непријатни, може да буде веома, веома мала, па да се ипак осете. Знате ли да ћете осетити мирис неких материја чак и када их у ваздуху има у невероватно малој сразмери, само 1:30.000.000.000! То важи за човека, чије је чуло мириса слабије развијено него код пса.
Како настаје мирис? Ми осећамо мирис када нека хемијска материја долази у додир са завршецима одређених живаца. Ова материја мора да буде у облику гаса или паре, иначе не би могла да путује кроз ваздух. Зато можемо да осетимо мирис и на већој удаљености.
Ћелије чула мириса се налазе у длачицама смештеним на слузокожи у носу. Ови завршеци заузимају веома мало подручје у горњем делу носних шупљина. Они су тако постављени да приликом дисања увлачимо ваздух преко њих. Али ако намерно желимо нешто да помиришемо, на пример цвет, ми обично снажно удахнемо ваздух кроз нос и тиме га усмеравамо право према подручју за мирис.
Да би нешто мирисало, мора да буде или испарљиво, то јест, у покрету, или нам га мора донети нека материја која је у покрету. Када мирис доспе у одређено подручје у носу, он изазива живчану струју која путује до мозга, где препознајемо мирис.
Свакодневно срећемо шест најчешћих врста мириса: мирис цвећа и воћа, мирис уобичајених зачина, мирис изгорелог, мирис трулог, мирис бензина и нафте и најзад мирис разних етарских уља (то је мирис сапуна, парфема и сличног).