Замор можемо да сматрамо неком врстом тровања. Када мишићи нашег тела раде, ствара се млечна киселина. Ако се та киселина уклони из замореног мишића, он је оспособљен да поново ради.
У току дана ми се „трујемо“ млечном киселином. Постоје и друге материје које тело ствара у току рада мишића. Такве материје зовемо отрови замора. Оне се преносе кроз тело крвљу, тако да замор не осећамо само у мишићима већ у целом телу, а нарочито у мозгу.
Научни огледи о замору дали су неке занимљиве резултате. Ако се један пас замори до потпуне исцрпености и сна, а онда се његова крв убризга другом псу, тај други пас ће одмах постати уморан и заспаће. Ако се, напротив, уморном псу да трансфузија крви одморног, будног пса, он ће се одмах пробудити и неће више осећати замор.
Замор није само хемијски процес, него и биолошки. Ми не можемо једноставно да „уклонимо“ замор, јер је неопходно обезбедити одмор ћелијама нашег тела, да би се обновиле и оспособиле за рад. Према томе, замор је сигнал који упозорава да је телу потребан одмор за обнављање телесне енергије.
Међутим, има нешто веома занимљнво у процесу одмарања. Неко ко је сатима напорно радио за писаћим столом неће зажелети да легне када се умори, него ће хтети да прошета! Или, када деца дођу заморена из школе, она неће лећи да се одморе него ће отрчати да се играју.
Ово се може објасниги на следећи начин: ако је заморен само део тела, на пример мозак, очи, руке или ноге, најбољи начин да се тај део освежи је активирање осталих делова тела. Кретање пojaчава дисање, убрзава циркулацију крви и рад жлезда, а штетне материје одлазе из заморених делова. Али, ако је неко потпуно исцрпљен, најбољи одмор је сан.